Zašto je Anthropic rekao „ne“ Pentagonu

U sterilnim hodnicima moći i staklenim kancelarijama San Franciska, tinjao je sukob koji bi mogao definisati arhitekturu moći u 21. veku. Na jednoj strani stoji Anthropic, kompanija čiji je sam identitet sazidan na ideji „sigurne“ veštačke inteligencije. Na drugoj je Pentagon, najmoćnija vojna mašinerija na planeti. Ovo nije obična korporativna nesuglasica oko uslova pružanja usluge; ovo je sudar svetova.

Pitanje pred kojim se našao Anthropic nadrasta puki profit: Da li imperativi nacionalne bezbednosti i astronomski ugovori opravdavaju uklanjanje etičkih kočnica? Pravni rat koji je usledio ogolio je duboki ideološki ambis između vizionarskog opreza i vojnog pragmatizma, postavljajući presedan koji će odjekivati decenijama.

1. Ulog od 200 miliona dolara i etiketa „rizika“

Vazduh u Pentagonu postao je težak tog utorka, kada je sekretar odbrane Pete Hegseth postavio ultimatum direktoru Anthropic-a, Dariju Amodeiju. Zahtev je bio hirurški precizan u svojoj brutalnosti: Anthropic mora dozvoliti upotrebu svojih modela za „sve zakonite svrhe“ ili će ugovor vredan 200 miliona dolara biti raskinut.

Međutim, finansijska kazna bila je samo početak. Pentagon je potegao najoštrije oružje iz svog birokratskog arsenala: pretnju da Anthropic klasifikuje kao „rizik u lancu snabdevanja“. Ta etiketa, obično rezervisana za neprijateljske strane entitete, značila bi ne samo gubitak novca, već i potencijalnu državnu izolaciju. Uprkos tome, do četvrtka je stigao odgovor koji je šokirao Vašington. Anthropic je odbio „kompromis“ koji je zapravo bio pravna zamka—set odredbi dizajniranih da vojsci daju diskreciono pravo da ignorišu sve osigurače po sopstvenoj volji. Odlučiti se za „čistu savest“ naspram 200 miliona dolara i statusa državnog neprijatelja čin je koji se u današnjem tehnološkom sektoru graniči sa jeresi.

2. Gde povlačimo liniju? Masovni nadzor i autonomno oružje

Suština otpora krije se u dva specifična izuzetka koje Anthropic odbija da žrtvuje: masovni nadzor i razvoj potpuno autonomnog oružja. Argument Darija Amodeija nije bio samo moralne, već i tehničke prirode—današnja veštačka inteligencija je suviše nepredvidiva i nepouzdana da bi joj se poverile odluke o životu i smrti bez ljudskog nadzora.

„U uskom skupu slučajeva, verujemo da veštačka inteligencija može podrivati, a ne braniti demokratske vrednosti.“

Ovaj stav jasno razgraničava podršku odbrani demokratije od saučesništva u kreiranju algoritamske tiranije. Iako su njihovi modeli Claude već integrisani u klasifikovane mreže bez usporavanja vojnih operacija, Anthropic insistira da postoje granice koje se ne smeju preći, čak ni pod pretnjom sile. Za njih, AI koji nadzire milione ili puca bez dozvole čoveka nije alat odbrane, već oruđe koje izjeda same vrednosti koje treba da štiti.

3. Lični napadi i „božji kompleks“

Reakcija države bila je brza i neuobičajeno lična, što svedoči o nervozi unutar Pentagona. Emil Michael, podsekretar za istraživanje i inženjering, preneo je sukob na platformu X. Koristeći nalog @DeptofWar, on je Amodeija direktno nazvao „lažovom sa božjim kompleksom“ koji pokušava da lično diktira uslove američkoj vojsci.

Ovaj napad osvetljava suštinski konflikt: Michael optužuje jednu privatnu, profitnu kompaniju da postavlja svoje „hirove“ iznad zakona države. Sa druge strane, Anthropic vidi sebe kao branu protiv neograničene moći algoritama u rukama onih koji možda ne razumeju njihovu destruktivnu prirodu. Sukob je postao personalizovan jer je ogolio pitanje suvereniteta u AI eri—ko zaista drži uzde moći, onaj ko zakonski komanduje ili onaj ko piše kod?

4. Jedinstvo unutar kompanije – „Ključna raskrsnica u vremenu“

Unutar Anthropic-a, reakcija na odbijanje Pentagona bila je gotovo religiozna u svom intenzitetu. Zaposleni su ovaj trenutak doživeli kao potvrdu same svrhe postojanja kompanije. Trenton Bricken je primetio da su etičke vrednosti, često nevidljive spoljnom svetu, sada postale opipljiv štit.

Menadžer Gian Segato otišao je i korak dalje, opisujući osnivanje kompanije kao „ključnu raskrsnicu u vremenu“ (fork in the timeline). Prema njegovoj analizi, postojanje Anthropic-a kao nezavisnog entiteta koji sme da kaže „ne“ sprečilo je katastrofalan scenario u kojem bi tehnološki sektor bez pogovora predao ključeve autonomnog ratovanja državi. Za ove inženjere, Anthropic nije samo firma, već korektivni faktor istorije, namenjen upravo ovakvim kritičnim momentima otpora.

5. Zaključak: Ko drži ključeve budućnosti?

Odluka kompanije Anthropic da se suprotstavi Pentagonu postavlja ključni presedan. Ona razbija iluziju da će silicijumska dolina uvek, bez izuzetka, saviti kičmu pred zahtevima nacionalne bezbednosti i masovnim kapitalom. Ovaj slučaj nam pokazuje da granica između tehnološke pomoći i etičke kapitulacije postoji, i da je neki igrači shvataju smrtno ozbiljno.

Međutim, pitanje koje visi nad budućnošću je mračnije: Ako danas dozvolimo da se algoritmi koriste bez ikakvih ograničenja u ratne svrhe, da li ćemo ikada moći da vratimo kontrolu u ruke ljudi? Kada se jednom otvori Pandorina kutija autonomnog ratovanja, povratak na ljudski nadzor biće nemoguć. Anthropic je možda kupio svetu malo vremena, ali rat za dušu veštačke inteligencije tek počinje.

Izvor: cnn.com