Unutar kineske robotske revolucije

Koliko smo zapravo blizu naučnofantastičnoj viziji autonomnih humanoidnih robota?

1. Automatizacija poslednjeg koraka: Priča o Guchi Robotics

Čen Liang, osnivač kompanije Guchi Robotics iz Šangaja, već dve decenije pokušava da reši jedan inženjerski problem: kako eliminisati (ili, iz njegove perspektive, "osloboditi") što više radnika u fabrikama automobila. Njegova kompanija proizvodi mašine koje instaliraju točkove, komandne table i prozore za vodeće kineske brendove električnih vozila (EV) kao što su BYD i Nio.

Njegov glavni cilj je automatizacija najtežeg zadatka u proizvodnji: "završne montaže". Trenutno, njegovi roboti mogu da montiraju ključne delove potpuno bez ljudske intervencije, ali Čen procenjuje da oko 80% završne montaže na globalnom nivou tek treba da se automatizuje.

2. VLA modeli i trka za podacima

Kineski političari i industrijalci najviše nade polažu u sinergiju veštačke inteligencije i robotike. Tehnologija koja stoji iza trenutnog buma je duboko učenje (deep learning) – isti onaj matematički mehanizam koji pokreće velike jezičke modele poput ChatGPT-a, ali sada primenjen na fizički svet.

Mnogi tehnolozi veruju da mašine mogu naučiti da se kreću i rade u fizičkom svetu tako što će apsorbovati ogromne količine podataka o ljudskoj spretnosti, stvarajući takozvane VLA (Vision-Language-Action) modele. Za razliku od starih robota koji su morali da budu strogo unapred programirani za svaki mikropokret, VLA modeli omogućavaju robotima da se prilagode nepoznatim i dinamičnim okruženjima.

Kina je 2025. godine najavila fond od čak 100 milijardi funti za strateške tehnologije, uključujući robotiku. Danas postoji oko 140 kineskih firmi koje se utrkuju da stvore funkcionalne humanoidne robote.

3. Ironija američke reindustrijalizacije

U jednom od skladišta kompanije Guchi, tim inženjera iz američkog General Motors-a (GM) testirao je mašine pre njihove isporuke u Kanadu. Cilj GM-ovog odeljenja za "optimizaciju proizvodnje" je ispunjavanje godišnjih kvota za smanjenje broja radnih mesta na proizvodnim trakama širom Severne Amerike.

Ironija Trampove misije da oživi industrijsku proizvodnju i "vrati poslove u Ameriku" leži u tome što veliki deo mašina, koje te fabrike čine profitabilnim, dolazi upravo iz Kine. Kina danas učestvuje sa više od polovine u ukupnom broju novih instalacija fabričkih robota u svetu svake godine. Kineski i američki inženjeri su slični po talentu, ali Kina ima nepremostivu prednost u drastično nižim troškovima, brzini razvoja i ogromnom broju radnika koje može da preusmeri na rešavanje problema.

4. Ekosistem, brzina i Unitree

Kompanija Unitree, globalno poznata po svojim robotima-psima i humanoidima koji plešu i izvode borilačke veštine, prošle godine je isporučila preko 5.500 humanoidnih robota – više nego ijedna druga kompanija na svetu. Njihovi osnovni modeli počinju već od 1.600 dolara, dok uporedivi američki roboti koštaju na desetine hiljada dolara.

Ova prednost nije slučajna. Kineski tehnološki i industrijski "bum" oslanja se na dva ogromna metropolitanska područja: deltu reke Jangce i deltu Biserne reke oko Šendžena. Ta područja su košnice dobavljača hardvera, koje su toliko umrežene da proizvođači robota po zamenski deo bukvalno idu "u komšiluk". Modifikacija i izrada prototipa robota koja bi u Silicijumskoj dolini trajala nedeljama (zbog čekanja na delove iz različitih država ili sa drugih kontinenata), u Šendženu se završava za jedan dan.

Dok se američke kompanije (poput Boston Dynamics-a) takmiče u pravljenju savršenog robota opšte namene koji može da radi sve, Kina na tržište izbacuje flotu jeftinih, specijalizovanih robota koji savršeno obavljaju po jedan konkretan zadatak.

5. Trening centri, lokalne vlade i "Teleoperacije"

Zahvaljujući ogromnim subvencijama, vodi se prava trka između kineskih gradova. Svaka lokalna vlada sponzoriše svog startap "šampiona" (Hangdžou ima Unitree, Šangaj AgiBot, Peking Galbot, a Šendžen UBTech), pružajući im ogromne besplatne hale i infrastrukturu.

U ovim halama, kompanije poput Leju Robotics i PsiBot razvijaju masovne "trening centre". Za razliku od robota koji uče isključivo iz kompjuterskih simulacija, ovi startapi zapošljavaju stotine takozvanih teleoperatora. Ti radnici oblače egzoskelete i VR rukavice i obavljaju monotone zadatke (poput slaganja odeće ili premeštanja kutija) iznova i iznova, hiljadama puta. Njihovi pokreti postaju baze podataka iz kojih roboti uče. Proces je izuzetno naporan, jer teleoperator ne sme da napravi nijedan "prirodni" nepredviđeni trzaj kako ne bi zagadio podatke.

Zaključak: Cenovni ratovi i neizbežna saradnja

Zbog poplave državnog kapitala, kinesku industriju robotike očekuju neizbežni surovi cenovni ratovi i rezanja troškova u kojima će mnogi startapi propasti. S druge strane, uprkos američkim najavama o potpunom odvajanju (decoupling) od Kine, saradnja je i dalje veoma živa i dvosmerna.

Kineske kompanije obožavaju američke klijente jer od njih usvajaju stroge zapadne bezbednosne protokole i vrhunsku kontrolu kvaliteta procesa. Kako je jedan od kineskih preduzetnika na kraju sumirao – rad sa američkim proizvođačima više nije samo opcija već neizbežnost, a uz sve to: "Amerikanci uvek plaćaju na vreme".

Izvor: theguardian.com