Nacija ludo zaljubljena u tehnologiju od koje Zapad strepi

U srcu Seula, u trendi pekari "Wallstreat Financier", jedan običan zid postao je poprište fascinantnog društvenog eksperimenta koji nam govori više o budućnosti nego ijedan naučni rad. Iznad niza estetski besprekornih postera sa modelima koji poziraju uz peciva, stajalo je pitanje: „Da li ste znali da su modeli na ovim fotografijama zapravo generisani veštačkom inteligencijom?“. Kupci su pozvani da svoje mišljenje izraze lepljenjem šarenih nalepnica u tri kolone: od čistog oduševljenja do potpune nezainteresovanosti.

Rezultat nije bio samo jasan; bio je fizički opipljiv. Kolona rezervisana za odgovor „AI model je kul; snimanje je bilo fascinantno i zabavno“ bila je toliko zatrpana nalepnicama da su one počele da se prelivaju sa strane, u potpunosti prekrivajući samo pitanje. Ironija je bila još dublja kada se uzme u obzir vlasnik pekare, Seo Chang Woo. Čovek koji je nekada i sam bio profesionalni model, danas svesno bira AI kako bi imao maksimalnu kreativnu kontrolu i smanjio troškove.

Kao digitalni antropolog, u ovom prizoru ne vidim samo uspeh jedne marketinške kampanje, već manifestaciju egzistencijalnog pragmatizma. Dok Zapad na AI generisana lica gleda sa dozom „jezivosti“ i strahom od gubitka autentičnosti, korejski potrošači u njima vide efikasnost i zabavu. Zašto Južna Koreja prihvata AI sa entuzijazmom koji je dijametralno suprotan zapadnjačkom skepticizmu? Odgovor leži u spoju istorijskog preživljavanja i kolektivnog tehnološkog determinizma.

Statistički jaz: Optimisti protiv skeptika

Podaci istraživačkog centra Pew Research potvrđuju da anegdota iz pekare verno oslikava nacionalni duh. Kontrast između Južne Koreje i zapadnih društava je zaprepašćujući.

• Svega 16% Južnokorejaca izjavilo je da su više zabrinuti nego uzbuđeni zbog AI, što je najniži procenat među 25 ispitanih zemalja.
• U Sjedinjenim Američkim Državama i Italiji taj skepticizam raste na visokih 50%.
• Australija (49%) i Kanada (45%) prate ovaj trend visokog opreza.

Ovaj optimizam nije samo deklarativan; on je duboko integrisan u svakodnevicu. Čak 70% Korejaca veruje u pozitivan uticaj AI na društvo, dok više od polovine radne snage već koristi AI alate. Posebno je indikativno da 40% svih vlasnika pametnih telefona u zemlji aktivno koristi isključivo ChatGPT aplikaciju. Dok Zapad o AI raspravlja u teorijskim i etičkim okvirima, Koreja je već u fazi masovne implementacije.

AI kao instinkt za preživljavanje: Kulturni imperativ

Za Južnu Koreju, tehnologija nikada nije bila luksuz, već jedini put iz siromaštva. Nakon razaranja 1950-ih, uspon do statusa globalne sile u sektorima poluprovodnika i brodogradnje stvorio je narativ u kojem je tehnološki napredak sinonim za nacionalni opstanak. U korejskom mentalitetu, AI nije „amorfna pretnja“, već sledeći „potoni ili plivaj“ trenutak.

Sejin Kim, pomoćnik direktora u Centru za korejsku inovaciju i konkurentnost, ovaj fenomen posmatra kroz prizmu kolektivnog pritiska:

„Decenijama je usvajanje nove tehnologije bilo direktno povezano sa preživljavanjem i rastom. AI se pretvara u neku vrstu FOMO-a (straha od propuštanja), pa ljudi osećaju: 'Ako ne naučim kako da koristim ovo, a svi ostali već koriste, biću izostavljen'.“

Ovo nije samo strah od tehnološkog zaostatka, već duboko usađeni kulturni imperativ koji inovaciju tretira kao moralnu obavezu prema budućnosti.

Odgovor na demografsku tempiranu bombu

Južna Koreja se suočava sa onim što antropolozi nazivaju „nacionalnim izumiranjem“. Sa najnižom stopom fertiliteta na svetu, predviđanja su mračna: za 100 godina populacija bi mogla pasti na svega 15% trenutnog broja, dok će za 75 godina populacija starija od 65 godina nadmašiti broj radno sposobnih ljudi.

U ovakvom scenariju, AI nije neprijatelj radnika, već spasilac ekonomije. Fokus je na razvoju „fizičke AI“ – što je lokalni termin za robote programirane veštačkom inteligencijom koji bi trebalo da zamene nedostajuću mladu radnu snagu. Haeyoon Kim, osnivačica biltena Korea Tech & Trade Watch, ističe:

„Nemamo dovoljno mlade radne snage koju bismo mogli zaposliti. Na šta ćemo se onda prirodno osloniti – na mašine i robote, zar ne? Ovo je kritično za svaku zemlju, ali posebno za Koreju, s obzirom na njeno staro društvo.“

Ovo je lekcija koju će Zapad, uprkos trenutnom skepticizmu, uskoro morati da nauči. Uz sve stroža ograničenja imigracije i slične demografske trendove, zapadna društva će se suočiti sa istim izborom: automatizacija ili stagnacija.

Inovacija pre regulacije: Pravni okvir kao strateška prednost

Dok Evropska unija svojim „AI Act-om“ stavlja fokus na minimizaciju rizika i zaštitu digitalnih prava, Južna Koreja je usvojila radikalno drugačiji pristup. Njihov „Osnovni zakon o veštačkoj inteligenciji“ (Basic Act on Artificial Intelligence) primarno služi kao institucionalni motor za inovacije.

Vlada u Seulu ne pokušava da uspori razvoj kako bi ga regulisala; ona kreira regulatorni okvir koji olakšava razvoj, verujući da će se poverenje javnosti izgraditi kroz korist koju tehnologija donosi, a ne kroz zabrane. To je jasan primer državnog narativa koji AI brendira kao neizbežan alat za nacionalni prosperitet.

Pukotine u oklopu: Sistemski rizici i otpor na terenu

Ipak, optimizam nije monolitan. Skoro polovina Korejaca priznaje strah da će ih AI zameniti na radnom mestu. Najvidljiviji otpor pruža moćni sindikat radnika kompanije Hyundai, koji je ušao u direktan sukob sa upravom zbog plana o uvođenju AI humanoidnih robota u fabrike.

Međutim, opasnosti možda nisu u tako vidljivim sukobima. Koh Achim, autor uticajnog biltena o AI etici, upozorava na suptilniju prirodu problema koja bi mogla izmaći pažnji društva ludo zaljubljenog u tehnologiju:

„Kada počnu da se pojavljuju problemi sa širokom implementacijom AI u našem društvu, to neće biti jedan veliki, simbolički incident. Biće to nešto što se dešava iza kulisa i sistemski, i zato mislim da će ljudima trebati mnogo vremena da se mobilišu oko tih pitanja.“

Ovaj „sistemski“ rizik je upravo ono što digitalni antropolozi pažljivo prate – transformaciju društva koja se dešava toliko tiho da je postajemo svesni tek kada ljudski faktor postane suvišan.

Zaključak: Da li je Južna Koreja naša budućnost?

Južna Koreja trenutno funkcioniše kao globalna laboratorija za društvo koje je odlučilo da prigrli tehnološki determinizam kao jedini izlaz iz demografske i ekonomske krize. Ono što danas vidimo u seulskim pekarama – gde AI modeli zamenjuju ljude uz aplauz potrošača – sutra bi mogla biti globalna norma.

Korejski model nam poručuje da je strah moguće prevazići ako je neophodnost dovoljno velika. Ipak, dok posmatramo ovaj fascinantni marš ka automatizaciji, ostaje pitanje koje prevazilazi podatke i procente: Da li je moguće usvojiti AI iz ljubavi i neophodnosti, a da pritom ne izgubimo ljudski faktor u procesu? Južna Koreja se kladi na to da je odgovor potvrdan, ali prava cena ovog "automatizovanog opstanka" postaće jasna tek kada se digitalni entiteti potpuno stope sa fizičkim tkivom svakodnevnog života.

Izvor: politico.com