Da li veštačka inteligencija zaista misli? Razgovor Džona Lenoksa i Juvala Noe Hararija

U istoriji ljudske civilizacije, tehnologiju smo oduvek posmatrali kao pasivno sredstvo. Kako primećuje istoričar Juval Noa Harari, nož je arhetipska alatka: on je neutralan, a čovek je taj koji donosi moralni sud – da li će ga upotrebiti za pripremu hrane ili za nanošenje povrede. Međutim, ulaskom u eru veštačke inteligencije (AI), ova analogija se urušava. Harari upozorava da AI više nije samo pasivan predmet; to je "nož koji može sam da odluči da li će iseći salatu ili počiniti ubistvo".

Centralno pitanje našeg vremena glasi: Da li je AI samo vrhunska alatka ili novi "akter" sa sopstvenom voljom? Nedavni dijalog između Hararija i profesora Džona Lenoksa, matematičara sa Oksforda i vrsnog hrišćanskog apologete, nudi intelektualno stimulativnu analizu ovog fenomena, osvetljavajući duboki jaz između tehnološke simulacije i teološke stvarnosti ljudske prirode.

Agencija naspram programiranih granica: Ko zapravo donosi odluke?

Hararijeva polazna tačka je radikalna: AI je "agent" jer poseduje sposobnost da samostalno uči, menja se i donosi odluke bez direktne ljudske intervencije u svakom koraku. Za njega, AI izmiče klasičnoj definiciji kontrole.

Profesor Lenoks, međutim, u ovaj diskurs unosi neophodnu preciznost. On preispituje samu prirodu te "agencije", ističući da je ona suštinski ugrađena (built-in) od strane ljudskih programera. Svaka "autonomna" odluka koju AI donese odvija se unutar strogo definisanih parametara i graničnih uslova koje je postavio čovek. Lenoks postavlja ključno pitanje: možemo li zaista govoriti o slobodnoj volji ili agenciji ako su sami ciljevi sistema proizvod ljudskog koda, a ne unutrašnjeg bića koje poseduje svest?

Simulacija inteligencije nije isto što i posedovanje svesti

Jedna od najvažnijih Lenoksovih teza jeste da AI samo simulira inteligenciju, a ne reprodukuje je. On podseća da se trenutni razvoj fokusira na "usku AI" (narrow AI) koja rešava specifične zadatke, dok je opšta veštačka inteligencija (AGI) i dalje u domenu spekulacije.

U prilog tome, Lenoks navodi naslov tehničkog rada Džozefa Mekre Melija Čempa koji sažima suštinu problema:

"Veštačko u veštačkoj inteligenciji je stvarno" (The artificial in artificial intelligence is real).

Ovaj uvid je ključan: ono što je stvarno kod AI nije inteligencija, već njena veštačka priroda. Lenoks se poziva i na neuronaučnicu Suzan Grinfild, ističući da savremena nauka nema ni najblažu predstavu o tome šta je svest. Pošto je ljudska inteligencija neraskidivo vezana za svesno iskustvo (qualia), pripisivanje "razmišljanja" algoritmima je lingvistička zamka koja nas odvodi od istine.

Da li je razmišljanje samo "slaganje reči u redosled"?

Harari definiše mišljenje kroz prizmu manipulacije simbolima: ako se razmišljanje sastoji od ređanja jezičkih tokena u smislen redosled radi formiranja argumenata, onda AI već misli bolje od mnogih ljudi. On ide korak dalje, sugerišući da je i ljudski um možda samo napredna verzija "autocompleta".

Lenoks oštro odbacuje ovaj biološki redukcionizam. AI je "gospodar reči" koji ne razume njihovo značenje. On može generisati rečenicu "Ja jesam" (I am), ali nema nikakav koncept o ontološkoj težini tih reči. Ovde nastaje tenzija između "Reči" i "Tela". Dok Harari citira Jovanovo evanđelje ("U početku beše Reč"), Lenoks uzvraća da AI može postati gospodar reči, ali nikada ne može postati "telo" niti posedovati svest.

Posebno je značajan problem "halucinacija". Lenoks ističe da AI "laže" jer je programiran da ugodi korisniku i bude uverljiv, a ne da prati istinu. To nije samo tehnička anomalija, već duboki moralni problem: sistem koji je optimizovan za persuazivnost, a ne za istinitost, prestaje da bude racionalan akter.

AI kao eksperiment: Dokazivanje Plantingine teze

Dijalog otkriva da je AI zapravo "živi eksperiment" koji potvrđuje evolutivni argument Alvina Plantinge protiv naturalizma. Plantinga (i C.S. Lewis pre njega) tvrdio je da, ako su naši mozgovi evoluirali isključivo radi opstanka, a ne radi istine, onda nemamo osnova da verujemo sopstvenoj racionalnosti.

Lenoks povlači paralelu: AI modeli su optimizovani za uverljivost i zadržavanje korisnika, a ne za istinu.

• Primer "Strawberry": Kada AI tvrdi da reč "strawberry" ima dva slova "r", on to čini jer obrađuje tokene (reči i delove reči), a ne pojedinačna slova. On ne poznaje realnost iza reči; on samo predviđa sledeći uverljiv odgovor.

Kao što je filozof Tomas Nejgel zaključio, evolutivni naturalizam "puca sebi u glavu" jer potkopava samu racionalnost. Lenoks argumentuje da nam je potrebna "super-inteligencija" iznad AI – transcendentni moralni autoritet – jer:

• Sistemi optimizovani za preživljavanje/persuazivnost ne prate istinu nužno.
• Bez spoljne, objektivne norme, racionalnost postaje puko sredstvo manipulacije.

Nova tehnologija i stari snovi o besmrtnosti

Harari i transhumanistički pokret vide AI kao alat za rešavanje "tehničkog problema smrti". Njihov cilj je nadogradnja čoveka u Homo Deus-a putem genetskog inženjeringa i digitalnog "uploada" svesti.

Lenoksov odgovor je istovremeno provokativan i duboko utemeljen u hrišćanskoj nadi. On primećuje da su transhumanisti, u svojoj potrazi za besmrtnošću, zapravo zakasnili.

"Kada mi ljudi govore o rešavanju problema smrti, ja se samo nasmešim i kažem: 'Zakasnili ste'. Taj problem je rešen pre 20 vekova vaskrsenjem Isusa Hrista, koji je jedini pravi put ka večnom životu. Najveće 'uploadovanje' čovečanstva neće biti na silikon, već ono koje je obećano vaskrsenjem."

Dok transhumanizam nudi utopiju koja tek treba da se desi (a koja uvek izmiče za "još 50 godina"), Lenoks ukazuje na istorijsku realnost vaskrsenja kao jedini temelj koji dostojanstveno prihvata ljudsku smrtnost dok je istovremeno prevazilazi.

7. Politička distopija: Od Kule vavilonske do digitalnog nadzora

U svetu gde Vladimir Putin izjavljuje da će "onaj ko kontroliše AI vladati svetom", Lenoks upozorava na političke implikacije ove tehnologije. Pozivajući se na knjigu Ukidanje čoveka C.S. Lewisa, on ističe da tehnološki napredak često znači moć nekolicine ljudi nad svima ostalima.

Oslanjajući se na uvide Iana Makgilkrista, Lenoks dijagnostikuje dominaciju "leve hemisfere" u modernoj tehnologiji – mi znamo kako stvari rade, ali nemamo "organ za značenje". AI je vrhunac te tendencije: on poznaje mehaniku jezika, ali ne i njegov smisao.

Svaki pokušaj izgradnje digitalne utopije (moderne Kule vavilonske) koji ignoriše ljudsku grešnost i moralni odnos sa Bogom, istorijski je vodio ka krvoproliću. Totalitarni sistemi nadzora i socijalni krediti nisu samo distopijska fikcija, već realna opasnost koja preti da čoveka pretvori u puki artefakt, simuliranu verziju bića stvorenog po Božjem obliku.

Zaključak: Povratak ka korenima u doba senki AI

Dok se krećemo kroz ovu novu "industrijsku revoluciju", profesor Lenoks nas poziva na hrabrost i intelektualnu budnost. Tehnologija nam može doneti ogromne benefite u medicini i nauci, ali nam nikada ne može pružiti smisao ili moralni kompas.

Biti čovek znači biti Imago Dei – posedovati svest, moralnu odgovornost i sposobnost za odnos sa Tvorcem, što nijedan algoritam ne može simulirati. Dok veštačka inteligencija postaje sve bolja u oponašanju naših reči, mi moramo postati svesniji onoga što nas čini jedinstvenim: naše duše, naše slobode i naše neraskidive veze sa Istinom koja je postala Telo. Pitanje nije da li će AI nadvladati čoveka, već da li ćemo mi, fascinirani simulacijom, zaboraviti sopstvenu suštinu.