Da li smo samo algoritmi? Vizija Juvala Noe Hararija i granice AI

Ovaj tekst analizira upozorenja futuriste Juvala Noe Hararija o moći veštačke inteligencije da preuzme kontrolu nad ljudskom kulturom, religijom i zakonom. Autor teksta kritikuje Hararijevu pretpostavku da su ljudi zapravo biološki algoritmi čiji se umovi mogu svesti na funkcije slične računarskim. Naglašava se suštinska razlika između brzine obrade podataka i istinske ljudske kreativnosti, koju mašine ne mogu posedovati. Dok tehnofuturisti veruju u digitalnu nadmoć, ovaj članak tvrdi da veštačkoj inteligenciji nedostaju životno iskustvo i mudrost neophodni za duboko razumevanje sveta. Zaključno, tekst brani ideju o ljudskoj izuzetnosti, tvrdeći da se duhovna i stvaralačka priroda čoveka ne može zameniti tehnološkim procesima.

Na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu 2026. godine, vazduh u konferencijskim salama bio je težak od spekulacija koje prevazilaze ekonomiju. Juval Noa Harari, koristeći svoj karakteristični metod "istorije budućnosti", izneo je tvrdnju koja predstavlja ontološki potres za civilizaciju. On je proglasio kraj ljudske dominacije nad rečima, sugerišući da smo na pragu doba u kojem će veštačka inteligencija postati suvereni interpretator stvarnosti.

Ovaj trenutak označava vrhunac sukoba između tehnološkog determinizma i metafizičke odbrane ljudske izuzetnosti. Centralno pitanje nije samo tehničko, već duboko antropološko: da li je brzina procesiranja sintakse isto što i razumevanje semantike života? Dok Harari tvrdi da je AI već "probio" ljudsku odbranu, kritičari poput teologa Tajlera Bauera ukazuju na to da se ovde ne radi o superiornosti mašine, već o pogrešnoj definiciji čoveka.

1. AI kao novi "ekspert" za sve što je napisano

Hararijeva vizija počiva na premisi da će AI preuzeti potpunu kontrolu nad domenima koji čine samu srž ljudske kulture. On tvrdi da će mašine uskoro postati neprikosnoveni autoriteti u oblastima koje su do sada zahtevale decenije ljudskog proučavanja i duhovnog sazrevanja.

Prema Harariju, AI će postati novi "ekspert" u sledećim sferama:

• Pravo: Analiza hiljada stranica zakonskih akata u deliću sekunde.
• Književnost: Generisanje narativa koji su statistički savršeno usklađeni sa ljudskim očekivanjima.
• Religija: Tumačenje svetih tekstova judaizma, hrišćanstva i islama na način koji ljudski um ne može da isprati.

Zastrašujući aspekt ove transformacije je "antropomorfizacija tehnosfere" – proces u kojem algoritmima pripisujemo ljudske osobine poput "razmišljanja". Autoritet se seli sa proživljenog ljudskog iskustva na algoritamsku efikasnost, jer mašina brže pronalazi obrasce u podacima nego što čovek pronalazi smisao u rečenici.

"Što se tiče slaganja reči po redu, AI već razmišlja bolje od mnogih od nas." — Juval Noa Harari

2. Da li smo mi zapravo samo algoritmi od mesa i krvi?

U korenu Hararijevih tvrdnji leži filozofska pozicija poznata kao funkcionalizam. Ova teorija redukuje ljudska mentalna stanja na njihove funkcije unutar moždane hemije. Baš kao što veš-mašinu definišemo isključivo kroz njenu funkciju pranja, funkcionalisti smatraju da su bol, ljubav ili svest samo nazivi za određene elektrohemijske reakcije.

Ova vizija sveta počiva na strogoj algoritamskoj logici:

1. Stimulus X (spoljni nadražaj) izaziva...
2. Reakciju Y (elektrohemijski proces), što rezultira...
3. Stanje Z (osećaj ili misao).

Ako prihvatimo ovu mehanicističku pretpostavku, čovek je samo biološki računar čija su stanja potpuno predvidljiva. Za Hararija i transhumaniste, informacija je vrsta agenta, a čovek je samo sporija verzija koda. Međutim, Tajler Bauer upozorava da ova logika funkcioniše samo ako unapred pristanemo na to da smo mašine. Ukoliko ljudsko biće poseduje bilo šta ne-algoritamsko, cela Hararijeva kula od karata se ruši.

3. Istinska kreativnost nasuprot pukom generisanju sadržaja

Nasuprot Hararijevom funkcionalizmu stoji koncept Imago Dei – ideja da su ljudi stvoreni kao slika Božija. U ovom kontekstu, ljudska sposobnost stvaranja nije puko kombinovanje postojećih elemenata, već odraz creatio ex nihilo (stvaranja ni iz čega). Veštačka inteligencija je majstor rekombinacije, ali ona nikada ne stvara ništa suštinski novo; ona samo pretražuje arhivu prošlosti.

Bauer ističe ključnu razliku u ljudskom intelektu: mi ne posedujemo samo podatke, već sposobnost da stare probleme vidimo na radikalno nove načine. Upravo zato ljudi stiču doktorate – ne da bi brže procesirali tekst, već da bi ponudili kreativne proboje koje nijedan algoritam ne može da predvidi. AI može da generiše tekst, ali ne može da poseduje viziju. On poznaje pravila slaganja reči, ali ne poznaje težinu istine koju te reči nose.

4. Zašto AI poznaje "šta", ali nikada neće razumeti "zašto"

Suštinska granica veštačke inteligencije je razlika između informacije i mudrosti. Algoritam može imati pristup svakoj reči koju je Toma Akvinski ikada napisao, ali on nikada neće moći da nam pruži mudrost o tome kako te reči primeniti u složenosti ljudske patnje ili ljubavi.

Bauer koristi snažnu analogiju: AI baza podataka može trenutno odgovoriti na pitanje šta je neko rekao, ali ona nikada neće imati težinu reči 80-godišnjeg sveštenika. Taj sveštenik nije samo čitao tekstove; on ih je decenijama prožimao molitvom i proživljenim iskustvom. AI poseduje propozicije, ali čovek poseduje egzistencijalno utemeljenje.

"AI je prvenstveno sistem onoga 'šta', a ne onoga 'kako' ili 'zašto'."

Mašina nam može prezentovati propozicije, ali ne može pružiti mudrost neophodnu za njihovu interpretaciju. Njoj nedostaje život koji se mora proživeti da bi se određena istina uopšte razumela.

Zaključak: Ironija ljudske mašte

Hararijeve prognoze o digitalnoj dominaciji zavise isključivo od naših metafizičkih pretpostavki o AI i tehnologiji. Ako verujemo da smo algoritmi, onda je naša eshatologija – krajnja sudbina našeg roda – neraskidivo vezana za digitalnu prevlast. Međutim, ako odbacimo redukciju čoveka na kod, Hararijeve tvrdnje otkrivaju duboku konfuziju: mešanje brzine sa uvidom i obrade informacija sa razumevanjem života.

Najveća ironija leži u samom činu Hararijevog predviđanja. Potrebna je upravo ona jedinstvena, ne-algoritamska ljudska kreativnost i sposobnost za teleologiju (shvatanje svrhe) da bi se uopšte zamislila budućnost koju on opisuje. AI sam po sebi nema svrhu niti viziju sutrašnjice.

Pitanje koje nam ostaje nije tehnološko, već moralno: Ako AI postane savršen u slaganju reči, hoćemo li mu zaista poveriti da nam objasni smisao našeg bola i naših ljubavi?

Izvor: mindmatters.ai