Da li će nam AI oduzeti poslove?

Gotovo je nemoguće izbeći stalnu debatu i anksioznost oko toga da li će veštačka inteligencija (AI) oduzeti poslove u oblasti znanja. Svakog dana novi naslovi obećavaju ili revoluciju ili propast, ostavljajući većinu nas u stanju konfuzije, pokušavajući da razlučimo šta je realnost, a šta samo buka. Hype ciklusi dolaze i prolaze, ali ovaj se čini drugačijim – opipljivijim i neposrednijim.

Zaronili smo duboko u jednu autentičnu, internu debatu tehnoloških stručnjaka – programera, menadžera i analitičara koji svakodnevno rade sa ovom tehnologijom. Iz njihovih argumenata, strahova i istorijskih analiza, destilovali smo iznenađujuće, često kontraintuitivnih istina koje nude daleko nijansiraniju sliku o budućnosti posla od one koju dobijate iz medija.

Tihi kolaps: Nećete dobiti otkaz, vaše radno mesto će jednostavno nestati

Najveći strah – masovna, dramatična otpuštanja – možda je pogrešno usmeren. Prema uvidima iz debate, prava pretnja nije iznenadni udar, već postepeno "izdubljivanje" čitavih industrija. Zamena neće biti očigledna i bučna; biće tiha i postepena, manifestujući se na načine koje je teže primetiti dok ne bude kasno.

Ovaj proces će se, prema rečima insajdera, odvijati kroz:

• Zaleđivanje zapošljavanja
• Manji timovi
• Stalni pritisci za "povećanje efikasnosti"
• Radna mesta koja jednostavno... prestaju da postoje nakon što neko ode u penziju ili da otkaz.

Matematika koja pokreće ovu promenu je neumoljiva: "jedna osoba + AI može da uradi posao 5–10 ljudi". Kompanije će primetiti tu računicu, a osećaj je da se nešto fundamentalno menja ispod površine, dok mi na vrhu vodimo pogrešne rasprave:

"Ali takođe ne mogu da se otresem osećaja da mnogi od nas stoje na poklopcu, raspravljajući se da li on postoji, dok je mehanizam već izgrađen."

Istorija se ponavlja: Zašto "zabluda fiksne količine posla" odbija da umre

Međutim, ovaj strah od tehnološkog viška nije nov; on je, zapravo, jedna od najstarijih i najupornijih ekonomskih zabluda. Sa druge strane debate stoji moćan kontra-argument ukorenjen u ekonomskoj istoriji. Ideja da tehnologija neizbežno vodi ka masovnoj nezaposlenosti smatra se primerom "zablude fiksne količine posla" (lump of labor fallacy) – pogrešnog uverenja da u ekonomiji postoji fiksna, ograničena količina posla koji treba obaviti.

Istorija, tvrde skeptici, nudi četiri upečatljiva dokaza protiv ove zablude:

• Poljoprivreda: U 20. veku, udeo zaposlenih u poljoprivredi u SAD pao je sa 40% na ispod 2%. To nije dovelo do 38% nezaposlenosti. Radna snaga se preselila u proizvodnju, usluge i poslove koji 1900. godine nisu ni postojali, poput softverskog inženjeringa.
• Proizvodnja: Automatizacija je smanjila broj radnika na fabričkim linijama, ali je celokupan ekosistem oko proizvodnje – logistika, dizajn, marketing, održavanje – eksponencijalno porastao.
• Bankomati (ATMs): Očekivalo se da će bankomati eliminisati potrebu za bankarskim službenicima. Umesto toga, broj službenika se povećao. Pošto su filijale postale jeftinije za rad, banke su ih otvorile više, a uloga službenika se preusmerila sa isplate gotovine na savetovanje i prodaju složenijih proizvoda.
• Tabelarni kalkulatori (Spreadsheets): Predviđalo se da će programi poput Excela uništiti računovodstvenu profesiju. Desilo se suprotno – profesija je doživela procvat jer je detaljna finansijska analiza postala dostupna i neophodna za mnogo veći broj kompanija.

Poenta ovog argumenta je jasna: iako se ovaj put oseća "drugačije", svaka velika tehnološka promena se tako osećala u svom vremenu.

Problem nije u kodu, već u ljudima: Pravo usko grlo koje AI ne može da reši

Ali čak i ako istorija sugeriše stvaranje novih poslova, zagovornici ljudske nezamenljivosti tvrde da problem nije u ekonomiji, već u fundamentalnom nerazumevanju šta je zapravo "posao". Čak i sa modelima koji mogu da pišu kod, tehnička implementacija je samo jedan deo slagalice. Mnogi iskusni programeri u debati ističu da najteži i najvažniji deo njihovog posla nema nikakve veze sa pisanjem koda.

Jedan od iskusnih učesnika u debati je to sažeo na sledeći način:

"Usko grlo nije pisanje koda. To je komunikacija sa svim zainteresovanim stranama i odlučivanje šta uopšte treba napraviti."

Ova ideja naglašava ključnu istinu: proizvodi se na kraju prave za ljude i od strane ljudi. Najteži deo posla nije rešavanje tehničkog problema, već navigacija kroz organizacionu politiku, sukobljene interese i ljudsku iracionalnost – sve ono što čini složene socijalne sisteme u kojima se softver zapravo stvara. Sposobnost pregovaranja sa prodajnim timom, razumevanja neizrečenih potreba klijenta i usaglašavanja vizije između zavađenih odeljenja su veštine koje AI ne može da replicira.

Ekonomija "AI đubreta": Kada automatizacija stvara više posla nego što ga uklanja

Međutim, čak i tamo gde se ljudska ekspertiza zaobilazi, posledice nisu uvek efikasnost, već haos koji paradoksalno stvara novu vrstu posla: popravljanje onoga što AI zabrlja. U debati se pojavio termin "AI slop" ili "AI đubre" – sadržaj, kod ili analiza koje generiše AI, a koji su aljkavi, netačni ili potpuno izmišljeni.

Umesto da zameni stručnjake, ova pojava stvara potražnju za ljudima sa dubokim znanjem koji mogu da prepoznaju i isprave greške koje AI pravi. Jedna anegdota iz debate savršeno ilustruje ovaj problem: startap koji je ohrabrio svoj prodajni tim da koristi AI za "vibe coding" kako bi brzo pravili demo verzije za klijente. Posledice su bile katastrofalne:

• Stvorena su "čudovišta od koda" koja je bilo nemoguće održavati.
• Prodajni tim je, nakon početnog "vau" efekta, počeo da obećava nemoguće i "podivljao" je sa zahtevima.
• Kompanija je na kraju ostala bez senior programera koji su jedini mogli da poprave nastali haos.

Zaključak je da slepa primena AI bez stručnog nadzora ne vodi ka efikasnosti, već ka stvaranju skupljih i kompleksnijih problema, što paradoksalno stvara novu potražnju za ljudskom ekspertizom.

Dilema kapitalizma: Zašto je trka ka dnu neizbežna

Poslednja i možda najotrežnujuća istina iz ove debate sugeriše da su rasprave o tehničkoj (ne)savršenosti AI ili istorijskim paralelama možda akademske. Neumoljiva logika kapitalizma ima sopstveni, daleko jednostavniji, imperativ: smanjenje troškova. A kako je jedan od učesnika debate istakao, najveći kontrolisani trošak za većinu organizacija su plate zaposlenih.

Scenario "prvog domino efekta" je jednostavan i surov. Podsticaj da se "prevari" sistem i prvi smanji radna snaga pomoću AI je ogroman. One organizacije koje prve uspeju da zamene ljude i drastično smanje troškove ostvariće ogromnu konkurentsku prednost. To će primorati sve ostale da ih slede ili da propadnu.

U ovakvom sistemu, ne postoji mehanizam koji bi podstakao kompanije da donose "dobronamerne" odluke u korist društva na širem planu. Opstanak svake pojedinačne firme je, kako je rečeno, "igra sa nultim ishodom" (zero-sum game). Trka ka efikasnosti, čak i ako je destruktivna na makro nivou, postaje neizbežna na mikro nivou svake kompanije koja se bori za opstanak.

Zaključak: Vrata ili stepenice?

Centralna tenzija ove insajderske debate svodi se na dva moćna simbola. Da li stojimo na "poklopcu" (trapdoor) koji samo što se nije otvorio i odveo nas u kolaps tržišta rada kakvog poznajemo? Ili je ovo samo još jedno "stepenište" (staircase), poput mnogih pre njega, koje vodi ka novim, danas još nezamislivim industrijama i ulogama? Jedno je sigurno: dok jedni vide stepenice ka neviđenoj produktivnosti, a drugi vrata u provaliju, obe strane se slažu da se tlo pod nogama celokupne ekonomije znanja nepovratno menja.

Pitanje stoga nije samo kako ćete se vi lično prilagoditi, već koju ulogu ljudska kreativnost, empatija i rasuđivanje treba da zauzmu u svetu u kojem je kognicija postala roba?